Odzvanjala je soba poznatim džinglom … u pravo vrijeme, na pravom mjestu.
Glasovi koji nam dođu kao uvertira još jednom danu.
Ovaj smo bili skupa. Slavimo.
Ne odustaje od tipkanja šestocifrenog broja … ima želju ovo jutro.
A to je izgledalo otprilike ovako: “Dobri dan … Džemko je ♥️ … pozdravljam vas u studiju i režiji, sve slušaoce Radio Gradačca i čestitam vam Dan državnosti … ako može Ismeta Dervoz … Zemljo moja. Hvala lijepa.”
I stavljao je zadovoljno slušalicu na mjesto. Osmijeh je sveprisutan i neka magična sjeta.
Pričali smo o nekim sasvim običnim stvarima, ali onog trenutka kada se začuju prvi taktovi njegove želje, glasovi u sobi utihnu. Skrivao je oči, vješto. Rijetko sam mogla da vidim suze. Ali to izbjegavanje pogleda bilo je sumnjivo.
Moj otac je volio svoju domovinu. I nas je tako naučio. Pamtio je i teža vremena … i svako breme koje je nosio, ali … ponos je bio iznad svega.
Moj otac je živio Bosnu svim svojim srcem. Drhtala mu utroba od nepravde, grizlo ga sve ono što je bilo protiv nje. Ali ponos mu punio oči da zacakle na svaku divnu riječ koja je grlila.
Sada ga grli zemlja Bosanska, a meni je u amanet ostavio ovo srce što drhti od straha da mi je ikada uzmu.
Sretan Dan državnosti domovino ♥️
… A u polju moja duša spava
u sred žita kao zlatna klas
postelja joj meka trava
zemlja moja …
Radio Gradačac / Lejla Avdić Pašagić
