Za Radio Gradačac piše Ernes Hadžimuhamedović
Kod nas se kaže „može mu svašta pod kapu stat'“! Narod ima za svaku situaciju prigodnu opasku, izbrušenu kroz vrijeme, kojoj se niti šta može dodati, niti oduzeti. Tako taj narod u najkraćem opiše čovjeka bez skrupula, onoga što mu moral i vlastito dostojanstvo ništa ne znače. Zajednica takvog obično isključuje, izbjegava, sa podsmjehom doživljava i njega i njemu najbliže. Reklo bi se da ga zajednica na neki način odbaci.
Čak i djeca u najranijoj dobi, kada ih optužite za nešto, svom silom se trude da nepravednu optužbu odbace, dokažu da nisu kriva, ljute se i „tjeraju mak na konac“ dok ne očiste „obraz“. Pa i ona koja su malo kriva uporno se brane, dure, trude se da ne budu obilježena za ono što se smatra da ne valja, da se kosi sa moralom i ljudskim dostojanstvom.
Nekako ljudi mogu prihvatiti da su siromašni, gladni, da su na granici egzistencije. Tužni su, ali shvataju da je to usud, težak teret, da obično čovjeka slomi i uništi, ali se bore, nose svoj teret i dalje gaze ponosni, jer i siromašni i gladni imaju dostojanstvo, karakter, OBRAZ.
Jednostavno rečeno, mogu vas nipodaštavati što ste siromašni, što vam život nije pružio priliku da se školujete, steknete dodatna znanja i zvanja. Nećete trčati, da kada o vama pričaju viceve kako ste „glupi“, da ih uvjerite u suprotno. Ne, ništa vi nećete dokazivati. Neka misle o vama što hoće, vi znate svoje. Reći ćete samo „svakom svačije“, i produžiti dalje, sve to vas ne dodiruje, vi znate kakvi ste!
Sve ljudi mogu podnijeti, ali kad ih se optuži da su varali, da su nepošteni, da su krali, nanijeli zlo drugome, tada se javi reakcija. Odbrana, želja da vaše ime ne ostane ukaljano. Tada se i ona djeca bune i plaču, svi osim onih “može mu svašta pod kapu stat'“! Tako to biva u normalnom svijetu, valjda!
A zamislite sljedeću sliku! Gosti koji su se sami pozvali, a mi jedva dočekali, jer nismo izgleda sposobni da sami rješavamo svoje probleme, već duže vrijeme nas posmatraju, onako usput. Imaju svakakvo mišljenje o nama, uglavnom ne baš dobro. Kad moraju hvaliti, hvale zemlju, prirodu, sve ono što nije do ljudi, o ljudima baš ne misle bog zna šta dobro. Bar nisu to pokazivali! Diplomati su oni, nisu nas ni kudili, bar ne direktno, ali povremeno svojim postupcima pokažu šta misle o nama.
Dakle, ovih dana su oni nakon posmatranja zaključili da mi nismo pošteni, da smo skloni prevarama i da nam krađa nije nepoznata, a da i ne zaziremo od nje. Smatraju oni da kad nam upriliče izbore na kojima trebamo birati najbolje među nama, koji će u naše ime i na sveopštu korist stvoriti bogatu zemlju srećnih ljudi, mi to izvrgnemo ruglu, i uz ono što nazvaše „izborni inžinjering“ ili u prevodu na naš – prevara, lopovluk, krađa, želja da izaberemo spretne, visprene čija je jedina misija vlastita dobrobit.
Znam, tvrdite da vi ništa takvo niste čuli ovih dana od onih koji predstavljaju „međunarodnu zajednicu“, nigdje to nije rečeno, i da je ovo s moje strane bezobrazluk. I složit ću se s vama, nikad oni to nisu rekli!
Ne, oni su se samo prije par sedmica slikali na jednoj od mnogobrojnih press konferencija na kojoj su nam predstavili rješenje za poboljšanje izbornog procesa. Naime, spremni su oni da nam pomognu da nabavimo deset hiljada plastičnih, providnih kutija. Kutija kroz koje se vidi vaš glasački listić koji ste ubacili kako pada na dno. Biće to dokaz da su valjda izbori pošteni i valjani, da nije bilo prevare, da niko nije pokušao na lopovluk doći do vlasti. Taj njihov potez u cilju poboljšanja izbornog procesa, valjda dovoljno govori o nama, ili više o tome šta oni misle o nama!
Kupovinom tih silnih plastičnih kutija mi bi valjda trebali biti sigurni da će izbori biti „pošteni“, ako takvo šta uopšte postoji. Pošteni mogu biti samo ljudi, a onda od takvih mogu se očekivati i „pošteni“ izbori.
To oni, „međunarodna zajednica“, misle o nama! Ali šta ovaj potez govori o njima! Da li stvarno ako ima „izbornog inžinjeringa“ on se sprečava providnom kutijom? Da li nakon silnih godina koje su proveli kod nas i sa nama, oni stvarno misle da smo mi toliko nekreativni. Da li oni stvarno misle da imamo male ljude patuljke koji sjede u tamnim kutijama i tamo prevrću glasačke listiće, križaju jedna i dodaju druga imena, u džepove guraju listiće „onih tamo“, a ostavljaju samo „naše“? Da li oni stvarno misle da kada nabavimo sve te silne providne kutije, riješit će se, ili barem prevenirati prevara?
Ako oni o nama misle da nam nije za vjerovati, da li misle da mi to radimo na neki način u tim kutijama!?
Ne, ne misle! I to je najveće zlo ove zemlje svih ovih godina. Više od dva desetljeća oni pod krinkom pomoći, obuke, uporno zamagljuju stvarne probleme. Kao da im je stalo da se nikad ništa ne riješi. Njihova rješenje nisu nikad riješila problem, samo su stvarala privid da se nešto radi i dešava. Kad oni ostanu sami uglavnom hvale prirodne ljepote ove zemlje, ljude gotovo nikada. Volio bih čuti šta stvarno misle o nama. Ako je čitati iz poteza koje vuku, ništa dobro.
Ali pustimo njih! Ljudi nas cijene zbog onog kakvi smo. Ako mi sami sebe ne cijenimo, ne možemo to očekivati od drugih. Ako nama „svašta pod kapu može stat'“, onda se ne trebamo čuditi kada nam to i drugi stave do znanja.
Bilo je za očekivati da neko iz CIK-a BiH kaže „ne, ne trebaju nam te kutije. Naš izborni proces je transparentan i pošten. On omogućava građanima BiH da bez pritiska na osnovu svog ubjeđenja i izbora biraju najbolje među nama. Izborni proces ne pruža ni najmanju mogućnost za „izborni inžinjering“. Jednostavno rečeno, naši izbori su pošteni i ne trebaju nam nikakve kutije kao dokaz poštenja, a taj novac ćemo utrošiti za liječenje onih kojima je najpotrebnije, izgradit ćemo stanove za siromašne, jednostavno uradit ćemo bilo šta drugo, a ne kupiti kutije koje će dokazivati da smo pošteni. Jer mi to jesmo“. Toliko se moglo očekivati od CIK-a.
Mogle su i političke partije reći na nekoj press konferenciji da njih niko ne može optuživati za prevaru i lopovluk. Da su izbori „čisti ko suza“, i da to pomoću kutija nećemo nikome dokazivati. Mogli su, a nisu.
Mogla su i tri predstavnika konstititivnih naroda reći da niko ne može optuživati našu zemlju i njihove narode da su nepošteni i da varaju na izborima. Mogli su, a nisu.
Možda svi oni misle da će te kutije doprinijeti još većoj demokratizaciji procesa, našem daljem napretku na putu u civilizovani svijet. Možda ćemo mi zaista zahvaljujući kutijama biti bolji, možda!
Ali mene nekako već danima drži ta ljutnja, goropadna. Razjeda me, kao malo šta svih ovih godina. Znao sam ja da oni malo drže do nas. Gledaju na nas kao na divlja plemena, necivilzovani svijet, „bosanski lonac“, tamni vilajet. Zlo, da gore ne može biti. Tako se nekako i odnose prema nama svih ovih godina, ali se nisam ljutio. Nije do njih, mi smo sve uradili da tako misle o nama. A i to mišljenje se nekako odnosilo na sve nas, pa me nije toliko ljutilo, k'o velim, ne odnosi se na mene, ja sam bolji od njih ostalih. Ja sam ipak, jedinka.
Ali ovo, e to me porazilo. To da nas smatraju lopovima, probisvjetima spremnim ne da lažiraju izbore, nego da na taj način kradu sami sebi budućnost. Jer izbori služe da mi izaberemo najbolje od nas da nas predstavljaju. One koje mi smatramo sposobnim da u naše ime rade na dobrobiti ove zemlje. One koji su spremni da ostave iza sebe sve svoje lične interese, zaborave na vlsatiti probitak i to vrijeme za koje su izabrani rade za bolje sutra zemlje i ljudi koji ih izabraše. Vjerovatno gubeći dio vlastite dobiti, ali spremnih za opšte dobro da se žrtvuju. Ti koje mi izaberemo nisu pobjednici, ništa oni ne osvajaju, oni su tek izabrani da u ime svih rade najbolje što mogu, kako bi svima bilo bolje. Njima najmanje!
To su valjda izbori i za to se održavaju!
Ako su izbori utrka za pobjedu u kojoj ne postoji nagrada, već plijen zvani Bosna i Hercegovina! Ako se izbori održavaju da bi pojedinac jedno vrijeme imao veliku platu, a nikakvu odgovornost. Ako se izbori održavaju da bi neko imao priliku raskrčmiti još malo ove zemlje što je ostalo, stvoriti još jednu generaciju gladnih i bespomoćnih ljudi kojima se svako malo prijeti ratom. Ako za to imamo izbore onda nam takvi i ne trebaju.
Ako se misli da se na izborima pobjeđuje, a plijen krčmi, onda ima logike da ima i prevare, lopovluka, jer cilj ne bira sredstvo, tada nam providne kutije neće pomoći. Nastavit ćemo da se smješkamo na televiziji utegnuti u kravate koje nam smetaju, glumeći pobjednike, čekajući da se kamere isključe, da opustimo čvor na kravati, zasučemo rukave, i kao na najboljoj partiji pokera igramo igru u kojoj je dobitak ovo malo BiH.
Sve dok na izborima ne budemo birali najbolje, spremne da rade za opšte dobro, dok ne budemo imali izabrane umjesto pobjednika, stranci će nam uz osmijeh nuditi plastične kutije kao „šarenu lažu“.
Sve dok budemo imali pobjednike…
Zato sam ljut, mislio sam da će neko jasno i glasno reći da mi nismo lopovi i probisvjeti, da mi ne varamo na vlastitim izborima, i da su oni koji kod nas budu izabrani najbolji među nama. To sam mislio!!!
A dok mi prihvatamo da smo takvi, ne treba da nas čudi odnos „međunarodne zajednice“, jer ona takve obično isključuje, izbjegava, sa podsmijehom doživljava i njih i njihove najbliže. Reklo bi se da ih zajednica na neki način odbaci.
Radio Gradačac / Ernes Hadžimuhamedović
