Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!

Najnovije vijesti

OPET ON: STRAH

03/09/2018 | objavio Radio Gradačac
OPET ON: STRAH
Kolumna

Za Radio Gradačac piše Ernes Hadžimuhamedović

Strah, pokretač ili kočnica, kako kod koga!?  Nekoga zamrzne, oduzme  moć reakcije, nekoga pak tjera na borbu ili trk, ali svejedno – na reakciju. Uglavnom,  strah nije neka sreća ni za koga. Lakše je živjeti sretan, nesputan. Lakše jeste, ali strah je neminovan. On nije trajno stanje. Prouzrokuju ga realne opasnosti, ali i one koje sami umislimo. I onda se povučemo u sebe, sklupčamo se, bježimo u osamu, nadamo se da će opasnost proći.

Ljudski je to! Plašimo se za vlastiti život, život naših najbližih. Plašimo se za vlastitu egzistenciju. Plašimo se da ne izgubimo dostignuto, jer to je rezultat naše borbe i rada. To dostignuto je uzelo dio nas, fizički i duhovno, i teško da možemo sve to još jednom proći. Bar ne na isti način, a onda je i rezultat vjerovatno drugačiji. I nije čudo što se bojimo, strahujemo.

Strahujemo  od onog na što ne možemo uticati. Hirovite prirode, nepredvidljive, mirne , a onda divlje, kad u trenutku odnese sve. Neko bi rekao od božijeg davanja! Ovo je nešto na što ne možemo uticati. Svako malo nas zaskoči i pokaže da smo mali, tek da smo dio ovog univerzuma.

Strah od gubitka posla, strah da sutra nećete moći djeci kupiti hljeb, da ih nećete moći poslati u školu, je naša svakodnevnica. Zbog toga ste spremni na sve, progutat ćete poniženje za koje ste mislili da nikad nećete. Pristat ćete na ono što se kosi sa svim vašim ubjeđenjima, moralom koji nosite iz kuće. Pristat ćete da radite pogibeljan posao znajući da ćete nako toga postati invalid koji ne treba nikome. I na sve ćete pristati, kako bi sačuvali posao i egzistenciju. Jer znate da bez novca ne možete ništa.  Bez novca ste ništa. A novca i onako nema!

Strahova ima raznih, ali nas svi oni uglavnom čine podanicima. Naš strah nas čini poslušnicima, bezpogovornima sljedbenicima. Pristajemo na sve. Ljutili smo se čitajući da je Franjo Tuđman nekad izjavio da je: „Narod stoka sitnog zuba“. Kod nas se kaže „dok je ovaca biće i šišanja“, na isto se to svodi. Ljutili smo se iako smo znali da je poruka upućena njegovim „podanicima“. Njima je bila upućena, ali i mi smo se našli u njoj, bar neki. Nije ni tako loše znati šta misle o nama oni koji i odlučuju o nama. A sve je to zbog straha. Straha od onog što smo živjeli juče, od onog što živimo danas, ali prije svega od onog što nas čeka. Strah nas je!

Znaju i oni da nas je strah. Strahom vladaju. Kažu: „Ako ti se ne radi, imaju oni koji jedva čekaju“. I mi onda pristajemo na sve. I protiv vlastitog dostojanstva. Šutimo i radimo.

Plaše nas i jedne drugima. Nije ni teško, obzirom na iskustvo koje imamao. To što  jedni drugima možemo raditi nije za ljude. Mi smo zli, samo je pitanje kada ćemo osjetiti da nam se zlo isplati i da će proći nekažnjeno. Znaju oni kakvi smo mi. Znaju, i dobro to koriste.

Plaše  nas i onim na što ni oni ne mogu uticati, božijim davanjem. Plaše, jer znaju da nas je strah.

Plaše nas,  i tako vladaju. A oni se ne plaše ničega. Ni Boga, ni prirode,  ni čovjeka. A i zašto bi?  Njih se to ne tiče. Imaju oni više utočišta. Disperzovali su  svoju sreću. Disperzovali ili rasuli, svejedno je. Imali su šta rasuti. Imaju oni toga svuda. Nek se nađe, zlu ne trebalo. Kad se ima, manje te je strah. Računaš ostat će negdje. Moće se opet započeti.

Rasuli su oni, ili disperzovali su i vlastitu djecu. Otkrili su  da je svijet golem. Svuda sreće ima, samo ne tamo gdje oni vedre i oblače. Zato njih nije strah. I dok svaki dan čitamo da nas dijaspora hrani, šalje nam silan novac da preživimo, oni su našli čudno rješenje. Oni odavde hrane dijasporu. Oni svoje koje poslaše odavde finasiraju, nek se nađe.

Nije lako njihovim tamo DALEKO. Tuđi je to svijet. Nisu oni tamo otišli od ljepote. Oni su tamo samo da bi izbjegli stah ovoga ovdje. Jer strah stvara pritisak, a pritisak stres, a on gluho ne bilo, bolest. Zato su oni tamo, zbog izbjegavanja straha od nesigurnosti, apatije, kriminala i opšte nesigurnsti. Straha od ned'o Bog rata.

Za strah smo zaduženi mi. Mi smo tu da strahujemo. Za sebe, svoje najbliže. Da strahujemo za prošlost, sadašnjost i budućnost. Da nas je strah života.

Strah je čudo. U Bosni te je strah kad gledaš dnevnik na TV-u, a i kad ga ne gledaš. Kad gledaš od straha se smrzneš. Kad ne gledaš strah te da nisi nešto propustio, da te zlo ne snađe što nisi znao. U Bosni kad čitaš portale prođe te jeza od onog što pišu novinari. Ali u Bosni te još više strah od onog što pišu oni ispod teksta. Kažu zovu ih botovi. Oni su izgleda zaduženi da ti bude gore, ako je novinar kojim slučajem u pisanju bio malo „mehak“ u širenju straha.

Ponekad se čini da je u Bosni sve napravljeno da te bude strah. Od onog juče, danas i sutra.

Ali lako bih ja sa ovim ovdje. Al sve mi se čini da smo mi svoju „zarazu“ prenijeli i na druge. Gledam dnevnik. U Evropi polako svi sve počinju da mrze. Mrze izgleda iz straha od onog juče, danas, a pogotovo što se i oni boje onog sutra. I oni su spremni da jedni druge tuku i muče jer im izgledaju drugačiji. Tuku jedni druge zato što drugačije misle. Tuku se da bi se tukli.

I njihovi političari su prepoznali moć STRAHA. Plaše i oni svoje svaki dan sve više. Strahom se dobro vlada, uče Evopljani. Uspjeli smo i mi nešto prodati toj Evropi. Sad je i njih sve više strah. Od poznatog, nepoznatog. Strah je čudo.

Nije dobro! Ako griješim oprostite što širim nelagodu. Nije mi namjera bila da plašim. Samo me je STRAH.

Radio Gradačac / Ernes Hadžimuhamedović / Foto: ilustracija 

Comments are closed.