Za Radio Gradačac piše Ernes Hadžimuhamedović
I evo ga, napokon je došao i ovaj trenutak, odavde počinje bolje. Od sada krećemo na put koji će svoju kulminaciju imati sedmog dana oktobra. Biće ovo period sreće, veselja i nade. Svaki dan ćemo biti sve bliži trenuku koji će nas odvesti u bolje. A na tom putu mi ćemo odlaziti na skupove naših istomišljenika. Napokon ćemo bez ustezanja moći pokazati emocije, družiti se sa ljudima sa kojima imamo isto mišljenje. Do ushita će nas dovoditi najbolji od nas. Ispričat će nam našu budućnost, objasniti da smo došli do trenutka kada više ne može biti gore. Reći će nam da od sedmog dana oktobra više ništa neće biti isto, neće više biti siromašnih. Svi ćemo imati posao, a ako ga i ne bude biće dovoljno para za sve nas da i ne moramo raditi. Penzioneri će imati penzije koje se ne mogu potrošiti, toliko će biti velike da će štedit za stare dane. Ništa više neće biti isto.
Samo treba još malo izdržati, a onda oktobra sedmog na glasanje, pa u bolje sutra. Na svako njihovo obećanje mi ćemo mahati zastavama, pljeskati. Da bi sreća bila potpuna nakon velikih obećanja slijedi pjesma, kako je to i red, naša. Svi ćemo pjevati! Za kraj ne bi bilo loše da bude i kolo. Da se uhvatimo za ruke svi. Mi koji podržavamo i one koje podržavamo. Da svi zajedno, onako sretni zaigramo brzo, pa sve brže dok nam duša na nos ne izađe.
I biće ovako svaki dan, kad ne budemo slavili mi, slavit će oni drugi, za koje glasat nećemo mi, nego oni tamo. Vjerovat ćemo da će biti više nas, jer samo tako će nama biti bolje. To je demokratija. Takmičimo se idejama, znanjem, sposobnošću. Riječi su ubojite, riječima ćemo mi pobijediti. Jer naši su bolji, viši, ljepši a bogami i pametniji. Samo nas naši mogu odvesti u bolje sutra.
I grad će izgledati ljepše, svečanije. Sa panoa će nas gledati veseli, nasmijani ljudi. Vidjet će se na prvi pogled da znaju. Iz njihovih očiju će zračiti optimizam, vidjet ćemo da samo oni mogu donijeti bolje sutra. Samo im treba dati priliku. Više lijepo obučenih i lijepih ljudi grad nije vidio. Svaki naš pogled gore visoko za nas će značiti da ima nade. Da, nada je tu, na dohvat ruke, na panou.
Samo trebamo pametno sedmog oktobra! Zato ovih dana kad hodate ulicom ne gledajete sebi u noge, ne sumnjajte da idete pravim putem. Ne, hrabro podignite pogled i pogledajte, uvjerite se, bolje samo što nije došlo.
Ako imate banderu ispred kuće – ne sitničarite. Ne budite uskogrudi, okitite banderu plakatima, neka izgleda kao galerija. Što više mogućnosti izbora to više demokratije. Pružite priliku svima da vam se približe, a nigdje nije bliže nego pred vašom kućom.
Nikad mi Bosna nije draža, nego u vrijeme izbora. Nikad se ljudi više ne druže nego tad. Pjesma se ori, veseli se, svi slave. Samo da kiše ne bude. Kiša sve pokvari. Pokvasi fotografije, malo zamrlja likove. Najviše oko očiju, a to je najgore, jer oči su ogledalo duše. Oči najviše pokažu. Iz očiju se vidi ona energija, onaj polet, optimizam. Iz očiju se vidi da on ima rješenje, da zna kako. Sve to može zamrljat kiša. Valjda neće, bar do sedmog oktobra.
Imam ja puno brige, najviše da ne bude kiše. Kiša sve pokvari, rastuži. Kad je sunce sve je ljepše. Zrači optimizam. Briga mi je hoće li svi imati vremena da se predstave, da ljudima objasne šta imaju, kako oni vide put u bolje. Jer i to je demokratija. Svi moraju imati prilku da se predstave. A za pobjedu se svakao zna – pobijedit će naši. Ipak su naši najbolji. Samo naši nama mogu donijeti bolje. Znam ja, ali neka i njih, nek pričaju, to je demokratija. A ako im padne na pamet da skinu naše plakate, e onda će vidjeti čija majka crnu vunu prede, nijedan njihov neće ostati na banderi. I to je demokratija, zato nek ne diraju naše.
Biće lijepo ovaj mjesec. Veselit ćemo se, putovati na skupove. Džaba je, a i bude veselo. Što je najvažnije napokon si sa istomišljenicima. Nemaš se šta ustručavati, svi smo naši!
Ako pak spadate u onu grupu što mislite da vam je glas zlata vrijedan, i što do zadnjeg momenta sjedite na njemu ko kvočka na jajima, krijući ko je vaš izbor – krenite redom. Obilazite onda skupove, sa svima se grlite, pojedite nešto na zakuski, popijte. Ako znate i u kolo se uhvatite. Obiđite sve i odlučite se za nekog. Glasajte. Vama svakako neće biti bolje. Nažalost vi niste ničiji. Ali uživajte u demokratiji, osjećajte se važni, mislite da je vaš glas presudan. Vjerujte, ništa vas ne košta! Pobijedit će svakako naši!
I tako dan za danom, doći će i taj sedmi oktobar. Glast ćemo, onako kako mislimo da treba. Malo me brine moja zaboravnost. Mene kad pošalju u prodavnicu obavezno mi daju papirić, napišu šta treba da kupim. Znaju da ako odem onako naslijepo, dobit će sve ono što nisu ni pomislili da im treba. Istina falit će ono po što su me poslali, ali do njih je, što mi ne dadoše papirić. Sve nešto mislim, bilo bi dobro da mi daju i sedmog oktobra papirić, da ne pomiješam. Puno je listi, puno dobrih ljudi, a ja kakav sam, mogao bih zaokružit nekog kog nisam planirao. Zato mislim, dobro bi bilo da mi daju neki papirić. Onako spisak, ili samo brojeve, pa da ja to uradim brzo i tačno. Da poslije ne bude: u što si gledao.
I kad se sve završi bićemo sretni, jer pobijedili su naši, a ako i nisu, biće bolje drugi put. Strpimo se četiri godine i onda opet u demokratsku bitku, do pobijede. Istina, biće teško gledati da su njihovi pobijedili i da je njima bolje. Neka, svanut će i nama. U međuvremenu moći ćemo kritikovati, svašta im govoriti. Njima neće smetati, zašto bi, pa njima je dobro!
Ako ste se pak odlučili da izađete na tržište i okušate se u trgovini, pokušajte dobiti najveću moguću cijenu. Bilo bi tužno da kad sve prođe otkrijete da ste glas dali jeftino, za siću. Jer kad ga prodate, gospodo, nemate pravo četiri godine na kritiku. Nemate pravo da psujete, da se žalite, izlazite na proteste. Nemate vi pravo izlaziti na put i blokirali saobraćaj. Ne nemate. Čak će vam i rođena žena zabraniti da pljujete na televizor dok gledate dnevnik. Neće ona džaba brisati ekran. Neće. A i što bi. Vi ste u skladu s dobrim trgovačkim praksama istrgovali svoj glas najbolje što ste znali. Vi ste za naredne četiri godine svoje dobili. I ćutite, do idućih izbora.
Stvarno su u Bosni izbori praznik. Nikad se kao u ovih trideset dana ljudi više ne druže, pjevaju, igraju. Nikad više besplatnih zakuski, putovanja. Nikad više sreće. I sve bi to bilo u redu da nije stranaca. Našli se oni sreću da nam kvare!
Vrijeđa kad te neko optuži za lopovluk. Kad ti ne vjeruje. Kad ti kaže da si nepošten. Stvarno vrijeđa. Čuj, našli se oni da sumnjaju u naše poštenje. Kao da mi ne znamo što je demokratija. Kao da mi ne znamo da naš glas odlučuje o našoj sudbini. Kao da mi ne znamo da samo ako odaberemo one prave koji znaju da nas vode, koji su pošteni, nepotkupljivi, spremni da vlastite želje i nade podrede svom narodu i njegovoj boljoj budućnosti, da ćemo samo sa takvim, najboljim među nama, moći živjeti bolje, čovjeka dostojnije. Misle oni da bi mi valjda potkradali sami sebe. Da bi mi sebi izabrali lošiji put. Misle da smo mi prevrtljivi, nepošteni, varalice. To oni valjda misle. E, nije pošteno!
Ali ako će njima biti lakše, ako će otkloniti sumnje u nas i naše poštenje, u naš izbor, neka im. Nek nam kupe te providne kutije. Nek se vidi kako pada moj listić. Kako dodiruje dno. Nek vide da smo pošteni. Da mi ne varamo, ne krademo! Pa ljudi, nećemo valjda varati sami sebe? Ali ako će im biti lakše, neka ih. Eto im njihove kutije. Mi ćemo svakako svoj listić slikati i pokazati kome treba!
Radio Gradačac / Ernes Hadžimuhamedović / Foto: ilustracija/klix.ba
