Za Radio Gradačac piše Ernes Hadžimuhamedović
Vruće je! Ne nije, gore je! Sunce polako topi sve pred sobom, jara izbija iz zemlje, asfalta, betona. Zrak ne struji, miran je. Čini se kao da ima zadatak da osuši sve. Vruće je! I gore je od toga.
Bježim u zatvoren prostor, tražim spas. Klima uređaj polako brunda, spuštam roletne, rastajem se od dnevnog svjetla. Listam portale, stručnjaci upozoravaju na opasnosti koje donosi ovakvo vrijeme. Kažu da ovakva kombinacija visoke temperature i visoke koncentracije vlage u zraku čini disanje teškim, izaziva znojenje, iscrpljuje, čak i ako ne ulažete neki napor. Upozoravaju da se izbjegava teški rad na otvorenom. Kod nas za ovako vrijeme kažu, omora! Oni tvrde da ovakvo vrijeme oduzima koncentraciju, povećava mogućnost povreda, incidenata. Kažu oni da ovakvo vrijeme može pomoći nastanku kardio-vaskularnih problema, izaziva neurološke, pa i psihičke ispade.
Zato sam se i zatvorio u osamu, snižavam temperaturu. Tjeram klima uređaj da još ubitačnije radi. Što je njemu teže, meni bi trebalo biti lakše. U frižideru tražim nešto hladno i dok kružim po sobi kukam na vrijeme. Shvatim da bih trebao da se smirim, smanjim kretanje, usporim atome, manje dišem. Tako će valjda biti hladnije. Možda je najbolje da spavam. Tada pravim najmanje problema. Kad ustanem valjda će biti bolje. Možda podignem roletne. Možda poslije potražim svijet. Vidjet ću kad ustanem.
. . .
Javljaju da je u hladu 35° C. Kao da je Hasanu bitno koliko je u hladu! On je jutros od sedam na krovu, ili bar na onom što bi do noći trebao biti krov. Hasan je tesar. Dvadeset i više godine, možda i trideset. Otkad zna za sebe. Nije uvijek bio tesar. Dugo je nosao grede i letve, pomagao. A onda polako učio. Radio je i u Hrvatskoj i Sloveniji. Tamo je najviše naučio. Tamo su ga smatrali za dobrog majstora. Imao oko i ruku, što ono kažu. Nema šta ne može napraviti! Ali stigle ga godine. A i dosta mu je života u baraci. Hoće da gleda unuke kako rastu. Nek je para manja, ali je ljepše sa svojima. Jutros je bilo dobro, malo je i vjetar pirkao, ali sad je baš gadno. Sunce prži, teško je i gledati. Znoj grize za oči, a mora paziti. Sve je do njega, kako sad skroji krov tako je za vječnost, a ako nešto pogriješi i krene po zlu, biće belaja. Hasanove greške se ne daju popraviti. Kad pogriješiš, sve iznova. A vruće je, gora je ova omora. Pritisla. Poljeva vrat, neki ga pritisak pritisno, ali džaba. Voda vruća. Tako je to kod tesara. Kad se popneš ujutro, ne silaziš. Ne isplati se dole, pa gore. Nego sjedi gdje si. Nije lako biti tesar, kad je ljeto – sve gori, za neizdržat je. Kad prođe ljeto temperatura je dobra, al te kiša često opere, pa si na istom. Nema Hasan puno godina, ali su sve one ostavile traga na njemu. Izgleda starije. A i potrošile su ga godine. Pije lijekove, pritisak, malo i šećer. Mora se paziti, ali hajde se ti pazi na krovu. Mora se raditi. Moraju se pare donijeti kući.
Gori i nebo i zemlja. Danas je onaj dan kad se od sunca sakrit ne možeš. Do noći se mora asfaltirati put. Mora biti gotov. Još jutros je Jusuf završavao bankinu, a evo već dva sata mašina postavlja asfalt. Jusuf ide pred valjkom. Uz rub ceste navlači asfalt. Ne zna on kolika je temperatura asfalta sad, ali zna da ni ove hatezejke cipele, ne bi izdržale tu vrelinu. Vruće je! Zrak je suh, gotovo se nema šta udahnuti, ali je gore kad prođe valjak. Voda koju koristi stvara zavjesu od pare. Tek se tad ne može disati. Jusufa je u po škole uhvatio rat, završio je on nju kad je rat stao, ali malo koristi od nje. Nije se moglo ići dalje, morao se tražiti posao, kakav bilo! A kad je kakav bilo, tad je uvijek najgori. Znam griješim, nema lošeg posla, ali ima sve gore od goreg. Ovaj je dobar, sad je osiguran. Plata je redovna, mala, ali redovna. Knjižica ovjerena i njemu i djeci i ženi. To je najvažnije. Nikad ne znaš kakvo ti se zlo sprema. I nije Jusufu teško, a i da jest kakva mu korist. Niko mu drugi posao neće dati, a para treba. Radi Jusuf. Rano ujutro na posao, kasno kući, ali kod kuće je svoje. Gleda djecu kako rastu. Na poslu kako kad, nekad teško, nekad k'o danas nije loše. Ideš pred valjkom malo popraviš, i to je to. Ali je vruće. Bilo bi i bez asfalta vruće, kažu da je preko trideset. A još asfalt! Ne žali se Jusuf, samo nek je posla. Valjda će i godine služiti pa će se moći raditi. Ništa bez posla. Ali ipak on jedva čeka da dođe kući, da skine hatezejke, opere noge hladnom vodom, podigne noge pa pusti ih da dišu. Kako njima treba zraka.
Nije Jusuf išao na proteste boraca. Nije mogao. Ne može izostati s posla. Radi Jusuf i sve se nada da će plata biti redovna, da će se platiti obaveze, pa će valjda i za ove sa protesta onda biti para za naknade. Vruće je! Gori nebo i zemlja. Jusuf ravna vrući asfalt.
. . .
Svaka sličnost sa stvarnim likovima je slučajna, ogradio bi se pisac ovih redova, mada iskreno mislim da i vi poznajte neke likove koji bi mogli biti osnov za ovu priču.
Dijelimo se u ovoj zemlji po raznim osnovama. Uglavnom nas dijele, kao „MI“ neke zajedničke interese imamo i treba da ih branimo. I borimo se mi za zajedničke interese. Borimo se toliko da zaboravimo na lične. Jednog dana, ako taj dan dođe i mi riješimo „NAŠE“ probleme i odbranimo „NAŠU“ stvar, i probudimo se, otkrit ćemo da smo izgubili svoje interese, zaboravili na njih, usput ostali bez sebe.
Jer ovdje se dijelimo, ako niste primijetili, na one koji imaju, one koji rade i imaju, i one koji rade, a nemaju. To je podjela koja se tiče svih nas pojedinačno. Ni vrućina na ovim prostorima nije svima ista, zato kad vam je vruće navucite roletne, upalite klima uređaj, zaboravite na stvarni svijet i kukajte nad svojom sudbinom.
Radio Gradačac / Ernes Hadžimuhamedović / Foto: Ilustracija
