Neki dan sam u jednom gradu (nije važno kojem), na uglu ispred neke prodavnice, ugledao veliki reklamni pano na kojem je pisalo ŠTAP ZA SELFIE.
……………………………………….
………………………………………………..
S obzirom na moju popriličnu tehničku nekulturu, tj. nepoznavanje tih savremenih mobilnih aparata, tableta i ostalih čuda, počeo sam razmišljati, kakvo bi to pomagalo moglo biti?
…………………………………………………………..
…………………………………
Već dugo vremena me nervira fotografisanje bez razloga. Naprosto ne vidim u tome neki veliki smisao. Fotografija, i odmah je postavi na društvenu mrežu, da sav dunjaluk vidi kakvo je meze na stolu, kako je isp'o ženin burek, ili eventualno, kako je bucmasti sinčić, dva sata od zadnje fotografije, nekako porastao.
Pogledao sam štap, i utvrdio da on jednostavno ima zadatak omogućiti što bolje slikanje samoga sebe.
Strašno!
Slikati sebe i neke ljude po cijeli dan.
Fotografija je zaustavljeni trenutak vječnosti i ne treba skrnaviti njezinu romantičnost objelodanjivanjem vascijelom svijetu. Ali, šta ćemo. Takav je vakat došao.
I štap je dio te priče. Staviš mobilni na štap, i samo okidaš: sebe, komšiju i sebe, prijatelje i sebe, psa i sebe, kravu i sebe, momka ili djevojku i sebe, punicu i sebe…
Uopće taj štap je genijalan izum.
Skupe se tako kone iz mahale, negdje oko podne da gledaju tursku seriju. Ona najmlađa pod ruku štap, i dok serija traje, kafa u šoljicama, keks u zdjelama, ona s pomoću štapa opali jedan selfie, i šibne ga u Njemačku. Nek’ vide kako se kod nas živi.
I tako to.
Prošlog ljeta sam pročitao izvrsnu poruku jednog francuskog pisca i filozofa (ime nije važno), ali rekao je: « Nemojte fotografisati svoj odmor, odmarajte se!»
Ali, šta znaju ti filozofi.
Opali jedan selfie za kraj, bez njega ni ovo što pišem ništa ne vrijedi.
